Ponoć. Trenutak kada se sve lomi i sve počinje. Odbrojavanje. Čaše. Poljupci. Vatromet. Ruke uvis. Osmesi za slike. Stari poznanici u novim kombinacijama. “Srećna Nova”
Nova godina nije samo trenutak kada se kazaljke poklope. Nije ni samo odbrojavanje. Niti vatromet. Nije čak ni slavlje. Nova godina je, pre svega, granica.
Postoji jedno tiho očekivanje koje Nova godina nosi. Da se smejemo. Da slavimo. Da budemo među ljudima. Da delimo, da pamtimo, da poželimo. Postoji neizgovoreni
Postoje večeri koje ne planiraš. Koje ne tražiš, ne gradiš, ne pripremaš unapred. Samo im dopustiš da se dogode. Jer znaš da si preumoran za
Godina te ne pita da li si spreman. Samo se dogodi. Proleti ili se otegne. I kad se približi njen kraj, svi mi nosimo nešto
Postoje dani kada vreme teče normalno, bez buke, bez tragova, bez velikih prekretnica. I postoje dani kada sve stane. Ne zbog događaja, već zbog onoga
Postoje dočeci Nove godine koje pamtimo po svetlima, po konfeti, po muzici koja se orila do ranih jutarnjih sati. I postoje oni drugi. Oni koje
Postoje dani u godini kada ništa ne zvuči dovoljno jako da prenese ono što nosimo u sebi. Kada ni razgovor, ni tišina, ni poruke, ni
U moru trenutaka koje godina donese, malo je onih koje pamtimo bez fotografije. Većina ih prođe tiho, zaboravi se među rokovima, porukama koje nismo stigli