Ne mora da budeš jak – dovoljno je da dođeš tamo gde ona peva Kraj godine ume da zaboli. Ne onako dramatično, nego tiho, ispod kože. Svi ti govore da treba da se raduješ, da slaviš, da dočekaš novu sa širokim osmehom. A ti znaš da nije uvek tako. Nije

Možda nije umor – možda je istina koja se više ne može potiskivati Dođeš do kraja godine i ne znaš da li da sabiraš ili da zaboraviš. Svi oko tebe planiraju, kupuju, idu, pakuju, šalju poruke. A ti sediš i sve ti je – tiho. Nije ni da si tužan.

Ponoć. Trenutak kada se sve lomi i sve počinje. Odbrojavanje. Čaše. Poljupci. Vatromet. Ruke uvis. Osmesi za slike. Stari poznanici u novim kombinacijama. “Srećna Nova” sa stotinu pravaca. I sve je to lepo. Potrebno. Dobrodošlo. Ali prava Nova godina počinje tek posle toga. Posle konfeta. Posle zvaničnih čestitki. Posle poziranja.

Nova godina nije samo trenutak kada se kazaljke poklope. Nije ni samo odbrojavanje. Niti vatromet. Nije čak ni slavlje. Nova godina je, pre svega, granica. Ona ne deli vreme, već ljude. Na one koji beže u buku – i one koji traže tišinu. Na one koji slave uspeh – i

Postoji jedno tiho očekivanje koje Nova godina nosi. Da se smejemo. Da slavimo. Da budemo među ljudima. Da delimo, da pamtimo, da poželimo. Postoji neizgovoreni pritisak da sve izgleda lepo – da slike budu vedre, da atmosfera bude usijana, da se tuga zaboravi. I svi znamo da to nije uvek

Postoje večeri koje ne planiraš. Koje ne tražiš, ne gradiš, ne pripremaš unapred. Samo im dopustiš da se dogode. Jer znaš da si preumoran za kontrolu, a preosetljiv za distancu. To su večeri u kojima ne znaš tačno šta ti treba, ali znaš da ti treba nešto. Nešto što nije

Godina te ne pita da li si spreman. Samo se dogodi. Proleti ili se otegne. I kad se približi njen kraj, svi mi nosimo nešto što nismo stigli da završimo. Neki odnos koji je ostao nedorečen. Neko pitanje koje smo prećutali. Neku misao koju smo gurali pod tepih. I onda

Postoje dani kada vreme teče normalno, bez buke, bez tragova, bez velikih prekretnica. I postoje dani kada sve stane. Ne zbog događaja, već zbog onoga što u sebi prepoznamo. Nova godina je jedan od tih dana. Ne po tome što kalendar kaže da nešto prestaje, već po tome što osećamo

Postoje dočeci Nove godine koje pamtimo po svetlima, po konfeti, po muzici koja se orila do ranih jutarnjih sati. I postoje oni drugi. Oni koje pamtimo po pogledu. Po stisku ruke. Po jednoj tišoj pesmi u moru hitova, koja nas je uhvatila tačno tamo gde smo se skrivali od sebe.