Ona ne peva da ti kaže da će biti bolje – nego da ti kaže da nije sramota što ti sada nije dobro
Uvek neko viče u tim poslednjim satima decembra. Neko broji sekunde, neko smešta ljude u kadar, neko forsira pesmu da prekrije ono što ne zna kako da izrazi. A ti sediš i ne znaš da li je s tobom nešto pogrešno jer ti nije ni do jedne od tih stvari.
I onda se začuje glas. Ne prodoran. Ne spektakularan. Glas koji ne dolazi da bi te naterao da se pokreneš, već da ostaneš.
Barbara Bobak ne peva da izazove. Ona peva da smiri. Nije joj cilj da zablista – nego da zadrži. I dok stoji pod reflektorima, ne deluje kao neko ko drži publiku u rukama. Deluje kao neko ko ti drži srce dok pokušavaš da ga više ne kriješ.
Njene pesme nisu za trenutke kada si jak – one su tu kad ti padne snaga, ali ne i dostojanstvo
Ima u njenom glasu nešto što te ne poziva da zaboraviš, nego da se setiš – ali da to ne boli kao pre. Setiš se kako si voleo. Kako si čekao poruke koje nisu stigle. Kako si bio dobar prema pogrešnim. Kako si ponekad bio previše, a nekima premalo.
I dok ona peva, ti više ne meriš sve to kao poraz. Počinješ da gledaš to kao put. Kao trag. Kao činjenicu da si osećao, da si davao, da si bio živ.
Barbara ne peva da te podseti na njega, na nju, na njih. Ona peva da ti kaže: „Znam da još uvek osećaš. I to je u redu.“
Ona te ne oslobađa boli – ali te oslobađa potrebe da je kriješ
To je možda najveća stvar koju neko može da ti da u novogodišnjoj noći – dozvolu da ne moraš da budeš “okej”. I dok oko nje treperi svetlo, u njenim pesmama treperi ono što te najdublje pokreće.
To nisu taktovi koji dižu ruke uvis. To su rečenice koje spuštaju zidove.
Barbara ne staje ispred tebe da dominira binom. Staje pored tebe, kao neko ko zna. I kada zapeva stih koji si mogao i sam da napišeš – da si imao hrabrosti – shvatiš da više nisi sam.
Ne jer te razume cela sala. Nego jer te razume ona.
Zaključak: Ako večeras ne znaš kome da kažeš šta ti je – idi tamo gde peva Barbara
Nije svaka Nova godina nova prilika. Neka je samo pauza. Od očekivanja. Od pretvaranja. Od onog što više ne možeš da nosiš, a još ne znaš kako da pustiš.
Barbara Bobak ti ne peva kako da zaboraviš. Ona ti peva kako da pamtiš bez krivice. Kako da ostaneš uz sebe i kad svi kažu da moraš da „kreneš dalje“.
Jer možda i ne moraš. Možda samo treba da budeš tamo gde pesma zna više o tebi nego ti sam.
I kad staneš na kraj ove godine, ne treba ti novi plan. Treba ti pesma. Treba ti neko ko neće pobeći od tvoje tuge.