Ne moraš večeras da budeš bolji, samo iskreniji
Dođe kraj godine, i ti već znaš – svi će pisati liste. Postavljaće ciljeve, vizije, slike na kojima izgledaju kao da su postigli nešto veliko. A ti, možda, sediš sa sobom u tišini i pitaš se – je l’ okej što nisam napravio iskorak? Što nisam uspeo da zavolim više? Što i dalje boli ono što bi „već trebalo da prođe“?
I sve te tvoj unutrašnji glas pita: „Šta si uradio ove godine?“ A ti možda ne znaš da odgovoriš. I možda je baš to najpošteniji odgovor koji si ikada dao sebi.
Jer ponekad, istina ne dolazi u velikim rečenicama. Dolazi tiho. Kao znanje da si preživeo. Da si ostao uz sebe. Da nisi napustio ono što ti je srce šaputalo, čak ni onda kada ti je glava vikala da se ne isplati.
Možda se ne menjaš – možda se ljuštiš
Postoji velika razlika između toga da postaneš neko drugi i da se vratiš onome ko si bio pre nego što si morao da se prilagođavaš. Možda ova godina nije bila prelomna. Nije donela odgovore. Nije te katapultirala napred.
Ali te naučila da prestaneš da se pretvaraš.
I možda sad, baš večeras, sediš prvi put sa sobom bez potrebe da nešto menjaš. Bez ideje da moraš da „kreneš“. Samo sa znanjem da više ne moraš da žuriš. Da više nisi onaj koji beži od svoje senke. Nego onaj koji je počeo da hoda pored nje.
Možda to i jeste kretanje. Samo ne onako kako ga drugi vide.
Ne moraš da znaš kako se ide dalje – dovoljno je da znaš šta ne želiš više
Nova godina ti neće reći ko si. Neće ti doneti osvetljenje. Ali ti može doneti razliku. Sitnu, ali bitnu. Da ne odeš na mesto koje te guši. Da ne odgovoriš na poruku iz navike. Da ne kažeš „da“ kad osećaš „ne“. Da ostaneš kući jer ti nije do izlaska. Da sedneš sam i popiješ čaj, a ne vino – jer više ne moraš da se anesteziraš.
To nisu spektakularne odluke. To su koraci prema nečemu što si ti. I večeras, možda po prvi put, to ti je dovoljno.
Ne „da budeš srećan“. Nego – da se ne lažeš.
Zaključak: Ako večeras ništa ne odlučiš, možda si prvi put sebi dao dozvolu da budeš stvaran
Ne moraš da pišeš ciljeve. Ne moraš da pričaš planove. Ne moraš da veruješ u novo poglavlje. Možda samo treba da odeš do ogledala, pogledaš se onako stvarno i kažeš: „Tu si. I hvala ti.“
Jer nisi pukao, iako je bilo prilika. Nisi oguglao, iako bi bilo lakše. Nisi se zatvorio, iako je to bio najlakši put.
I sada si tu. I to je kraj. I to je početak.
I ne moraš da znaš šta sledeće. Možda, prvi put, samo želiš da ne pobegneš od sebe.
I to je dovoljno.