Možda večeras ne tražiš svetlo – možda samo hoćeš da neko razume tvoju tamu
Dok svi broje sekunde do ponoći, kao da će nova godina izbrisati ono što boli, ti možda sediš s pogledom u jednu tačku, tiho. I ne znaš tačno šta osećaš – ali znaš da ne osećaš ono što bi „trebalo“. Nema euforije. Nema nade. Nema te jasne slike koja bi trebalo da ti se pojavi kad kazaljka stigne do dvanaest.
I to je u redu.
Jer nije svaka godina za velike rezove. Nije svaka noć za početke. Ponekad je najveća hrabrost da ostaneš – tu gde jesi. Bez lažnog osmeha. Bez plana. Bez obaveze da moraš da osećaš išta više od onoga što već jeste.
Možda ti večeras ne treba novi san. Možda ti treba neko ko neće pobeći kad mu kažeš da ti je dosta.
Nova godina nije nužno prilika – nekad je samo tiho mesto u kojem se ne moraš pretvarati
Godine prolaze, a sa njima se menja i način na koji doživljavaš kraj decembra. Nekada si voleo vatromete, galamu, planove, obećanja. A sada… sada ti je možda tišina vrednija od svega. Sada možda znaš da ne moraš da obećavaš ništa, ni sebi ni drugima.
Jer ti više ne meriš život po onome što si počeo. Već po onome što si uspeo da izdržiš, a da se ne ugasiš.
I možda je baš ta tvoja tišina večeras tvoj oblik snage. Niko je neće zapaziti. Niko je neće slaviti. Ali ti znaš koliko je teško bilo ostati kada si mogao da se skloniš, da odeš, da se zatvoriš. A nisi.
Ostao si. I večeras, to je dovoljno.
Ako ti večeras nije do planova, možda je do pitanja: „Šta mi je potrebno da ostanem uz sebe?“
Svi ti govore: kreni. Uradi. Ostvari. A ti se možda prvi put pitaš – mogu li samo da budem? Da ne žurim. Da ne rešavam. Da ne popravljam. Samo da gledam u to što sam postao, bez želje da ga odmah menjam.
Jer možda je to najdublja promena: ne želja za boljim, već prihvatanje stvarnog. Bez straha da si premalo, presporo, preosetljivo. Bez potrebe da se šminkaš za tuđe oči.
Možda večeras možeš da se zagrliš sam. I da kažeš: „Iako ne znam šta me čeka, večeras ostajem.“
Ostajem jer ne moram više da bežim iz sebe.
Zaključak: Ako ti je večeras teško, ne moraš da se popravljaš – možeš da se primiš
Možda ti niko neće napisati poruku sa pravim rečima. Možda ti telefon neće zazvoniti. Možda će svi oko tebe izgledati kao da im je lakše.
Ali ako si večeras uspeo da sediš sa sobom, bez da pobegneš, bez da se porediš, bez da se stidiš svog tempa – onda znaj, već si daleko stigao.
Ne moraš da kreneš. Ne moraš da odlučiš. Možeš da sačekaš. Možeš da dišeš.
Jer možda ti večeras nije potrebna nova verzija života.
Možda ti je potreban život koji konačno ne traži da budeš neko drugi.