Možda nisi na novom početku – ali si na mestu gde više ne moraš da bežiš
Svi govore o novom. Nova godina. Novi početak. Novi ciljevi. Kao da se prošlost briše tačno u ponoć. A ti je nosiš. U grudima, u nesanici, u porukama koje više ne pišeš, u imenima koje još uvek tiho izgovaraš kad si sam.
I osećaš da nisi spreman. Ne da kreneš – nego da ostaviš.
Jer imaš još toga što nisi zatvorio. Vrata koja škripe. Ljude koji žive u tvojim ćutanjima. I dok drugi slave, tebi je dovoljno da sediš. Da ne glumiš. Da pustiš. Da te nova godina ne progura kroz lažnu radost, već da te dočeka tamo gde zaista jesi.
Možda ništa ne mora da se menja večeras. Možda je dovoljno da si ti drugačije odlučio da ostaneš sa sobom.
Nekad je jedina odluka koju trebaš da doneseš – da ne glumiš da ti je lakše nego što jeste
Zatvori oči. Ne da zamisliš želju. Već da osetiš ono što si poslednjih meseci gur’o pod prag. Sve što si prećutao sebi da bi bio „funkcionalan“. Sve što si zadržao u grlu dok si govorio „ma nema veze“.
Zamisli kako bi bilo da ne moraš da se pretvaraš. Da sedneš kraj nekog i kažeš: „Ne znam šta mi je, ali sam ovde. I želim da budem.“
Zamisli da ti ne treba razlog da ćutiš. Da ti ne treba objašnjenje da bi ostao. Da ne moraš da se opravdavaš što ti srce nije spremno da slavi, ali jeste spremno da izdrži.
Možda je to najbliže sreći što si bio u poslednje vreme – da ne moraš da se smeješ kad ti se plače. Da samo jesi.
Možda večeras ne želiš novi početak, nego da neko prepozna da si se već dovoljno borio
Godina je bila duga. Ne po događajima – nego po borbama koje niko nije video. Po trenucima kad si se osmehn’o dok si pucao iznutra. Po danima kad si legao sa osećajem da nisi uradio „dovoljno“, iako si preživeo sopstvenu tišinu.
I sada, na kraju svega, sediš i ne znaš šta želiš. Možda zato što prvi put ne pokušavaš da sebe ubediš da moraš da znaš.
I to je tvoj korak. Tvoje tiho „dosta je bilo“.
Ne moraš večeras da budeš bolji. Ni novi. Ni drugačiji.
Možda večeras samo treba da si stvaran.
Zaključak: Ako ne znaš kako dalje, možda ti prvi put nije važno kuda ideš – nego da ne izgubiš sebe dok ideš
Možda nemaš plan. Možda više nemaš ni želju. Samo potrebu da neko razume. Da neko ćuti uz tebe. Da neko, makar pesmom, makar stihom, makar jednim pogledom – kaže: „Znam. I ne moraš više da nosiš to sam.“
To nije slabost. To je povratak.
Ne nečemu. Nego sebi.
Jer možda je ta tvoja najtiša verzija – najvernija verzija onog ko si zaista.
I ako večeras ništa ne odlučiš, ništa ne započneš, ništa ne promeniš – možda si već na mestu koje si godinama pokušavao da pronađeš.