Možda nije umor – možda je istina koja se više ne može potiskivati
Dođeš do kraja godine i ne znaš da li da sabiraš ili da zaboraviš. Svi oko tebe planiraju, kupuju, idu, pakuju, šalju poruke. A ti sediš i sve ti je – tiho. Nije ni da si tužan. Ali više nije ni da se pretvaraš da ti je stalo do vatrometa. Možda si samo prvi put umoran ne od drugih, nego od samog sebe.
I nije ti više stalo da se priča kako si „pregurao još jednu“. Ne želiš da je preguraš. Želiš da staneš. Da je vidiš. Da joj kažeš: „Znam šta si mi sve uzela, ali znam i šta si mi ostavila.“ A možda, samo možda, po prvi put ne osećaš potrebu da se od nje odvojiš. Jer ona, takva kakva je bila – tvoja je.
Možda ti večeras ne treba ništa novo. Možda ti samo treba ti.
U tišini se ponekad čuje najviše – ali moraš imati hrabrosti da ostaneš tu
Ne zoveš, ne planiraš, ne gledaš vremensku prognozu. Samo sediš. U sobi. Ili u srcu. I u toj tišini, u tom neobičnom prostoru između kraja i početka, po prvi put ne osećaš paniku.
Shvataš da ne moraš da trčiš. Ni da se popravljaš. Ni da se opravdavaš. Možda si ove godine uradio dovoljno. Možda si samo disao. Preživeo. I to se računa. To ne ulazi u CV, ali ulazi u dušu.
I dok svet oko tebe broji sekunde, ti brojiš trenutke kada si bio iskren. Kada nisi odgovorio. Kada si pustio. Kada si se naslonio na sebe jer nikog drugog nije bilo. Kada nisi imao ništa, ali si imao mir.
Nova godina ne mora da znači promenu – može da znači dozvolu
Dozvolu da ne moraš da znaš. Dozvolu da osećaš i ono što nije lako. Da ti nedostaje neko, da ti ne ide posao, da ne znaš šta ćeš dalje. Da više ne planiraš. Da se ne siliš na ciljeve koji nisu tvoji.
Jer možda sve ono što ti treba nije ispred tebe. Možda je već tu. U toj rečenici koju si sam sebi rekao posle dugo vremena:
„Dovoljno je.“
Dovoljno je da ne uradiš ništa večeras. Dovoljno je da ne izgovoriš nijednu želju. Dovoljno je da dišeš. I da priznaš da ti više ne prija buka. Da ne moraš da zoveš sve one koji te nisu zvali cele godine. Da ne moraš da praviš spiskove. Jer već znaš – ako ostaneš sa sobom, nećeš biti sam.
Zaključak: Ako večeras ne znaš šta da slaviš – slavi ono što jesi
Ne moraš da budeš spreman. Ne moraš da budeš nasmejan. Ne moraš da budeš društven, niti jak. Možeš da budeš samo tu. Sa sobom. I možda je baš to najviše što možeš da ponudiš ovoj noći – istinu.
Istinu da si preživeo, a nisi zaboravio. Da si nosio sve, a ništa nisi ostavio po strani. Da si voleo, izgubio, pa opet voleo. I da ne znaš gde ideš – ali znaš kuda više ne želiš.
Ako se večeras ne ideš nigde, to ne znači da si se izgubio. Možda to samo znači da si stigao. Do sebe.
I ako to nije razlog za tiho slavlje – ne znam šta jeste.