Možda je najvažnije što večeras ne moraš nikome da se dokazuješ
Godinama unazad, Nova godina je bila simbol nečeg „novog“ – novog posla, novog cilja, novog tela, novog odnosa, novog entuzijazma. Svake godine – nova nada, čak i kad nisi bio spreman. I svake godine isti umor u grudima, što moraš da se ponovo praviš da si spreman da kreneš.
Ali možda večeras ne moraš nikuda. Možda si prvi put dovoljno hrabar da ne bežiš više. Da ne upisuješ rezolucije u rokovnik, već da napišeš samo jedno pitanje:
Da li je u redu da večeras samo dišem?
Možda jeste. Možda više ne moraš da dokazuješ sebi da si „na pravom putu“. Možda si tu gde si jer upravo tu trebaš da budeš.
Tišina večeras nije praznina – to je prisutnost koju dugo nisi osećao
Možda si sam večeras. Ili nisi – ali se tako osećaš. Možda nisi dobio tu poruku od koje si potajno zavisio. Možda si obrisao stari broj, ali još pamtiš napamet. I sve to je u redu.
Tišina večeras ne znači da ti nešto fali. Možda, po prvi put, ona znači da si tu. Da čuješ sopstveni glas. Da ne trčiš ni za kim. Da ne juriš budućnost. Da si stao – i ostao. I vidiš, nisi se raspao. Nisi propao. Još uvek si ovde.
I ta prisutnost, koliko god da je tiha, možda je najdublje što si ikada bio.
Ako večeras ništa ne počinje, možda je to znak da više ništa ne mora da prestane
Nisi obrisao prošlost. Nisi „počistio sve“. I to je u redu. Možda nećeš nikada. Možda to više i nije poenta. Možda su sve te pukotine u tebi ono što te čini ljudskim. Možda više ne moraš da se zalečiš – već da se prigrliš.
Možda nećeš ispuniti ono što si zamislio pre pet godina. Možda više ni ne znaš šta je to bilo. Ali znaš šta ne želiš. Znaš gde više ne ideš. Znaš koga više ne zoveš. I znaš, negde duboko, da si preživeo stvari koje nisi mislio da ćeš ikada zaboraviti.
I sada, dok sediš u tišini poslednje večeri godine, ne tražiš vatromet. Ne tražiš znak. Ne tražiš ništa. Samo si tu.
I to je sve.
Zaključak: Možda ne moraš da dočekaš ništa – možda si večeras ti ono što si čekao
Ponekad se stvari ne menjaju spolja. Nema novog posla, nema ljubavi na prvu, nema prosvetljenja. Ponekad se samo probudiš i znaš da više ne moraš. I ta tišina, ta jednostavnost – to je sloboda.
Možda je večeras jedini zadatak da sedneš sa sobom. Da ne pobegneš. Da ne staviš masku. Da ne pogledaš telefon. Da samo budeš.
I ako ti srce kuca mirno, i ako u grudima nije oluja, već lagani povetarac razumevanja – onda znaj:
Nisi zakasnio. Nisi pogrešio. Samo si stigao.